Чему служи филозоф или филозофија? На многе ствари. Први који ми падају на памет су: разјашњавање мисли, дефинисање појмова, утврђивање граница ваљаности теорије или концепта, утврђивање да ли је речено или написано истинито и под којим условима, које ствари су исправне, а које погрешне, разјашњавање значења ствари, давање смисла нечијем идентитету... Као што видите, ништа задимљено или бескорисно, супротно ономе што неки често мисле. Пишем из ореола брбљања и коментара које је недавни пост Андреаса Воигта „Требају нам филозофи“ изазвао на разним местима у којима ми је аутор љубазношћу себе назвао филозоф. И зато верујем да је неопходно, пре него што евентуално кажем како, зашто и на који начин филозофија (или боље речено, филозофске праксе, као што ћемо видети) може бити корисна компанији, тема о којој сам написао књигу заједно са Неријем Поластријем имају право Филозоф у компанији у којој можете имати презентацију ввв.илфилософоиназиенда.еу , баци мало светла на то шта значи бити филозоф. За мене бити филозоф значи бавити се филозофијом, односно бавити се њоме: да ли разумете зашто говорим о филозофским праксама? Надам се да је тако: није у питању давање неке моје филозофије Тизију или Каију или некој компанији, чак и ако се једним делом никада без тога не може у потпуности, већ више од било чега другог да се помогне поменутим да сами буду филозофи, или да бавити се филозофијом. То је да се то практикује. У питању је професионализам консултантског филозофа, или филозофског консултанта (на енглеском звучи као филозофски практичар), који је сасвим нов и датира од пре не више од тридесет година. Пошто се све одиграло из смисла ове дисциплине, да ставим неке улоге, мислим да је најбоље да вам овде објавим Филозофско саветовање Међународни речник психотерапије кустоси Ђорђо Нардоне и Алесандро Салвини. Са Нардонеом сам се обучавао за комуникацијског и стратешког тренера (сертификат је из МРИ Пало Алта, чији је ЦТС Нардонеа, ученика Паула Ватзлавицка, нека врста огранка) и написао сам дотични унос. Дајем вам оригиналну верзију, не знам да ли су унели неке измене. У сваком случају, то је из мог рукописа. Ево је:

Филозофско саветовање. Израз рођен у Немачкој 1981. године, када је филозоф Г. Ахенбах почео да прима „консултанте” (то јест, на његовом језику, „госте”) у свом студију да одговарају на њихова питања и разговарају о својим проблемима: од раздвајања до ужаснутости у лицем у смрт, од питања о смислу живота до одређене моралне дилеме, од потешкоћа у прихватању или управљању отуђеношћу коју производи рад до мање или више циничних или романтичних питања о љубави. „Метод” који користи Ахенбах – који такође пориче да има метод – заснован је на отвореном сусрету и отворено лишен предубеђења или предрасуда, са последичним филозофски оријентисаним дијалогом са становишта коришћених дискурзивних алата и техника. Добродошлица, поштовање мисли и живота других, прихватање другог, искреност и једнако достојанство изговарања оба дијалога, љубав и потрага за истином су део приступа. Од ахенбаховског инципита, нова „филозофска пракса“ се прилично брзо развила у свим западним земљама, досежући чак до Кине и Индије. Дистинктивне карактеристике дисциплине, мимо већ поменутих типичних обележја ахембаховског дијалога, прилично су контроверзне. На пример, С. Шустер не оклева да дефинише филозофско саветовање и рад филозофа саветовања као „филозофски лек за сопство“ који може да изазове ефекте на благостање и решавање менталних болести, а истовремено дели веома негативан став. психотерапије код Ахенбаха. За Р. Лахава, с друге стране, филозофско саветовање је у основи одраз и реконфигурација „погледа на свет“ људи који могу да изазову терапеутске ефекте, чак и без намере да то ураде. Многи консултанти такође инсистирају на ефекту или потезу сличномепоке Хусерлијана (суспензија), што омогућава неку врсту „подизања“ или одвајања од „идентификације са проблемом“, према изразу А. Принс-Баккера. И ако се многи саветници дистанцирају од психотерапије (посебно од терапеутске „интенционалности“), постоје они који се не устручавају да мисле о филозофском саветовању као блиском психотерапији и испреплетеном са њом, као што то чини на пример Л. Маринофф, који наглашава да тхе Решавање проблема, или Кинез Чунг-Јинг Чен, који подржава праксу са јаком психоаналитичком конотацијом. Слична размимоилажења у ставовима се јављају и са подједнаким проблемима у погледу других аспеката, укључујући степен неутралности консултанта, значај образовања у филозофирању и оријентацију ка трагању за мудрошћу, да поменемо само најрелевантније. Осим разлика, међутим, могуће је препознати неке елементе који су заједнички за све праксе које примењује сваки консултативни филозоф. На првом месту, воља да се практикује то одсуство предрасуда које, с једне стране, инервира велики део Ахенбаховог дела, а с друге чини саму душу филозофије: филозофирати, бити филозоф, заиста значи, на првом месту, да испитује, преиспитује све, укључујући и сам дискурс; ова спремност да се не постављају ограничења мета-дискурсу вероватно је карактеристична карактеристика која је довољно моћна да одвоји филозофско саветовање (и филозофију) од било ког другог дискурса, научног или другог, укључујући психотерапеутске дисциплине. Још једна карактеристика коју генерално деле сви филозофски саветници је разјашњавајућа интенционалност, или, да употребимо јаче изразе, регулативни идеал који вреднује истину као норму веровања и деловања (такође се мора рећи да идеја или сам концепт истине на које се позивамо нису нимало очигледни већ, напротив, увек проблематични); ова разјашњавајућа намера се генерално вреднује и посматра као проширење хоризоната и потенцијала, као ослобођење, на крају као добро (снажан филозофски концепт који је супстанцијалан са самом филозофијом), што би изгледа имплицирало везу, или односе међусобне импликације, између гносеологије и етике. Штавише, не може се избећи примећивање важности рада на концепту и продуктивном мишљењу идеја: пут је генерално пре свега когнитиван и рад на емоцијама и перцепцијама може се одвијати само кроз медиј расуђивања и дискурса. Практично-оперативна оријентација филозофског саветовања има значајне последице на значај који посебно има у дисциплини – за разлику од привилегије универзалног типичног за много традиционалне филозофије – и заправо се процес увек активира почевши од једног случаја, било да је то прича, чињеница, пример, захтев или емоција. Управо је то разлог зашто се у филозофском саветовању чини да је увек у питању нешто од поретка мишљења на увек нов, стваралачки начин, усмерен на стварање нових појмова, као да је у питању разумевање постојећег, искуства. само вредност када је укључена у шире, дубље и моћније концептуалне оквире од оних из којих је пошла.

Коначно, ако заиста желите одмах да сазнате нешто о томе за шта се филозофија може користити у компанији, препоручујем овај чланак, који има велику предност да ме цитира (ех! ех!):  У компанији је потребно више филозофије – приредила Сара Маласпина.