За своју личну „менталну конституцију” увек сам сматрао да место у нашој „менталној библиотеци” треба да буде додељено филозофији. Ово говорим не само из личног убеђења већ и зато што је данас оно што се дешава око нас управо резултат недостатка мисли и шта нас учи да размишљамо боље од филозофије?

Филозофија (од грчког, састављеног од пхилеин, „волети“, и сопхиа, „мудрост“, тј. „љубав према мудрости“) је област проучавања која поставља питања и промишља о свету и човеку, истражује смисао бића и људског постојања, покушава да дефинише природу и анализира могућности и границе знања.

Љубав према мудрости, није мала ствар, анализирати могућности, имати шта мислим, визионарска мисао. Потребна је храброст да се буде визионар, а оне који су је имали памти историја. У заиста магичном сусрету за мене са Марком Бонетом (Бонетто Десигн), Луисом Боццхиетто (председница АДИ), Дециом Царугати (новинар), Невио Ди Гиусто (администратор Фиат Ресеарцх Центра) и Валтером Де Силва (директор дизајна Фолксваген групе), Валтер де Силва је сам дошао до ове реченице:

„Требају нам филозофи, а не техничари. Имамо превише техничара и можете видети резултате”

Недостатак нових идеја, визије, способности предвиђања времена, па и грешака, резултат су недостатка размишљања и учења о значају филозофије од детињства. То јасно видимо данас, у Европи, сада у вишегодишњој стагнацији чак и економски гледано, јер недостаје храбрости да иде даље, да препозна нове могућности, да се осврне на нашу природу и постојање. Толико смо фокусирани на данас да не схватамо да сутра може бити другачије. Трпимо догађаје као да су незаменљиви „етички“ наставак наше прошлости. Толико смо везани за научне протоколе и системе који се примењују у нашем свакодневном животу да више не можемо да се ослободимо ланаца напретка. У суштини, напредак ограничава напредак. Дакле, имамо технолошки напредак који расте као функција наше филозофске регресије или још горе, ми смо на тачки да технолошки напредак замењује напредак мисли. Колико пута чујем људе како кажу: ах, политичари из прошлости. Да, крали су, али су барем били политичари, а не политичке бирократе”. Наравно, ово је веома тачно. Данас се политичка класа ослања на техничаре због недостатка културе и њихово незнање надокнађује технолошким размишљањем бирократа који мисле да то може да функционише. Али на крају опрезнији схватају да ниједна економска теорија која вреди да буде тако именована никада није гарантовала будућност, а камоли је предвидела, ако је ишта само сугерисало. Зато сам „усвојио“ филозофију-тренера. Није лако вратити се на пут који сам изгубио пре толико година, али ако не желим да умрем у својој културној неадекватности, морам нешто да урадим. Хегела сигурно не разумем (и нисам једини) али мало Сократа не шкоди за почетак. Срећну будућност свима!